Ne razumem i neću

Ne, nije život ono što su nam servirali. Ne samo život. Ni uspeh, ni sreća, ni ljubav nije često ono što smo mislili da jeste.Hajde da se ubijemo zbog toga.

Možemo danima da patimo, plačemo, opijamo se i drogiramo. Da nedeljama ležimo u krevetu, da mesecima ne izlazimo i bežimo od svega što može da nas zaboli. Patiti i kukati je strava.

Iskreno, ne znam odakle Vam vremena? Kapiram da je lakše. Sigurni, zašuškani u svom bolu... dok život prolazi, i odnosi možda divne stvari, divne ljude koji nam stoje ispred nosa. Ok, ostavio Vas je dečko/devojka. Ok, otkaz. Ok, poslovni neuspeh. Ok, ništa nije onako kao što ste zamislili. Ok, većina Vas se sada pita šta ova Tamara sere.

Pre nekoliko dana srela sam se sa poznanikom. Dugo se pre toga nismo videli. Žalosno je što se nije pomakao sa tačke na kojoj je stajao mesecima unazad. Ok, loše stanje u firmi, i ok, ostavila te je devojka. Piješ, izlaziš, ne spavaš, posao stagnira, sereš se sam sebi u život.

’’Ali Tamara, ja nju volim’’

Ali moj ti. Ali moji Vi. Znaš li šta sve ljudi dožive u svom životu i nastave dalje? Znaš li ti da se ljudi teško oboleli od neizlačivih bolesti bore za svaku sekundu u svom životu? Znaš li da se oni smeju? Znaš li ti, znate li Vi, koliko je ljudi emotivno povređeno, nezadovoljno poslom? Koliko ljudi mesečno pokušava da preživi sa 5000 dinara i dvoje dece? Da li su ti ljudi očajni kao mi posle raskida, otkaza, propalih snova? Svakako da postoji očaj, ali oni jednostavno nemaju vremena da budu očajni, čupaju se, grabe, bore.

Jadni ste u svom bolu.Isplačite se više! Nije sramota plakati. I krenite. Jebeno krenite. Mnogo volim život, i ne kapiram kako vam nije žao da sekunde i sekunde života koje neprimetno prerastaju u godine posvećujete bolu. Proći će. Stvarno će proći. Ako želite da prođe.

Nikada nisam volela prosjake. Letos, na Trgu, dok sam čekala ne znam ni ja više koga, prišla mi je neka klinka. Očekivala sam standardni repertoar: ’’Jel imaš nešto sitno?’’ Ali ne. Zamolila me je da joj kupim sladoled. Kupila sam joj sladoled koji je želela. Sela je na sred Trga i jela sladoled. Na kiosku dok sam joj kupovala sladoled, startovao me je lik, ofucan, neokupan, prljav sa rečima: ’’Seko imaš li 10 dinara za pivo?’’ Pogledala sam ga, i poželala da ga pljunem.  10 dinara za pivo? Ima obe ruke, obe noge, nema jetru? Pivo? 10 dinara za pivo? U polje i motiku u ruke jebem ti mater. Da radiš. Da zaradiš. Da živiš. Ne da piješ. Ali ajde što me on nervira, nego što tačno znam da će masa vas da kaže, jaoj jadan. Šta bre jadan? Šta jadan pored ni jednog invaliditeta sa 30 godina u guzici? Mrš da radiš magarče!

I tako se neki ljudi obraduju sitnicama i cene život. Možda su bolesni, možda nemaju šta da obuku, možda nemaju gde da spavaju. Svako ko je ikada prošao Makedonskom, primetio je skitnice koje svaku zimu spavaju na jednom dušeku, koje pevaju, koje se smeju. Ne može niko da me ubedi da je skitnica srećnija od osobe koja ima sve a nema ljubav, posao, uspeh, slavu. Ali ta skitica se smeje, iako se mrzne.
Znate dragi moji. Neko će Novu Godinu dočekati u dobrom klubu uz najskuplji šampanjac. Neko u Louboutinovim cipelama. Neko u bolničkoj postelji. Neko na minus deset jer nema gde da živi. Nekome će ovo biti poslednja godina.

A šta mi radimo? I šta smo mi?
Mi smo izdrogirani. Mi smo nesrećni. Mi smo bulumični i anoreksični. Mi smo depresivni. Mi smo u hroničnom PMS-u. Mi smo najtužniji. Mi se opijamo. Nas niko ne razume. Naša bol je najveća. Mi nemamo ništa osim očaja. Mi jebeno patimo i duša nas boli. Mi ne možemo dalje. Ma šta kažete?
Kako Vas nije sramota da budete očajni? Da krnjite život !?

Za sve postoji lek, kad postoji volja. Rekoh, vi koji ćete da mi serete kako vas boli, udavite se više u suzama, udavite se molim vas. Ne, ja ne razumem u neću. Jednostavo neću.
Doviđenja!

U vezi sa sobom.

Pre par godina, moj prijatelj Faris, napisao je blog o meni i mojoj čuvenoj rečenici:

 ,, Ja nikada nikome nisam bila dve, tri godine’’

I od tada, svakome sa bila dve godine. Stvarno sam se umorila.

Iako na prvi pogled naivno, žene su zapravo surovo izbombardovane pojomom ,, životni partner’’ ,, ljubav života,, ,, Gospodin Pravi’’ ,, Gospodin Zverka’’ Od malih nogu tu je famozni Disney i gomila  likova koji za svoje ,, princeze’’ lete na ćilimima, obrću krugove po celom kraljevstvu sa cipelom u ruci, oživljuju, jelte jednim poljupcem, otrovanu Snežanu itd. Na bajke o velikim ljubavima, nastavljaju se serije tipa Sex&City, nastavljaju se tekstovi u ženskim magazinima ,, Kako ga vezati’’ ,, Kako pronaći Mr. Pravog’’, testovi ,, Da li je on Zverka ili ne’’.  I tako mi žene, zapravo treba sve da radimo ne bi li našle onog pravog, odjahale na konju sa njim, ili ne bi li pak spoznali Mr. Biga na sred Knez Mihajlove.

Volela bih da kažem da nam je pojam ,,Gdin pravi’’ , forsiranje&pravljenje imaginarne slike istog pomogao da spoznamo šta tražimo u partneru, ali mislim da je samo ponizio i degradirao ženski rod. Zašto se u ženskim magazinima ne nalaze textovi ,, Kako upoznati sebe?’’ ,, Kako vezati sebe za sebe?’’ !?
 Ono što smo mi u stvari, podređuje se nalaženju partnera. Najlakše je okriviti Disney, ili produkcijske kuće koje nam serviraju ovakve priče. Krivi smo mi sami, jer iste prihvatamo, klimajući glavom i nerazmišljajući. Ono što nikada neću zaboraviti, jeste emisjija emitovana pre nekoliko godina, snimljena u nekoj teškoj vukojebini, gde žena muškarcu pere noge. Stavljajući sebe, i podređivajući sebe nalaženju idealnog partnera, mi zapravo ,, peremo noge’’ najtužnije od svega, tom imaginarnom Mr. Bigu.

Mislim da je sve  gore navedeno dovelo do fenomena traganja za nama samima kroz veze. Svakako da bilo šta što radimo u životu, nosi neku vrstu spoznaje, i može se nazvati školom. Ja prva (ne stidim se da priznam) živela sam jakooo dugo u bajkama i verovala da je život savršena haljina uz savršenog partnera. Ulazila sam iz veze u vezu bez sekunde predaha, po paroli ,, klin se klinom izbija’’.Nekada stvarno treba uzeti pauzu, i pogledati se u ogledalo. Juče, kada sam na Fejsu, promenila status veze u singl,  usledila je gomila sms poruka i poziva sažaljive i savetodavne sadržine, usledio je komentar nekog lika ,, Devojka je ostala sama, a vi se svađate oko nacizma’’ . Jadna ja.

Ostala sam sama, ne bitno je što sam posle par godina ponovo u vezi sama sa sobom. Singl sam jer ne mogu da verujem u bajke. Singl sam jer sam shvatila jednu bitnu stvar koje je vrednija od svake moje veze, a to je da želim da budem u vezi  sama sa sobom. Da upoznam sebe, ponovo. Da saberem i oduzmem, vidim šta sam naučila. Singl sam jer hoću sama sebi ,, da budem 2, 3, 4 godine’’ i svoja najveća ljubav. Singl sam jer sam zaboravila ko sam, i o svojim bivšima znam više nego o sebi. Singl sam jer sam zaboravila biti singl. Singl sam jer ne želim da povredjujem druge sopstvenom samospoznajom. Singl sam jer želim dan u kome sam ja sama, bez ikoga, sa svojim navikama, strahovima, željama. Singl sam jer želim da sva prethodno otvorena polja zatvorim, i da u narednu vezu uđem odmorna, bez duhova prošlosti u glavi, sigurna ko sam, šta želim, a šta ne.

I zato sada pijem kafu , resavam testove u svojoj glavi ,, Kako zavesti samu sebe’’, i tek kad to naucim, resavacu imbecilne testove o partnerima, vezama. Lepo kaze jedna moja prijateljica:

 ,,Veze… Divne su, lepe, dobre za ljubavni CV, ali… Na kraju shvatis da si zapravo ceo život sam sa sobom u vezi… Ako zajebeš i  izgubiš sebe… Ti si onda stvarno sam''. 

                                         Verila sam sebe za samu sebe.  I srećna sam. Istinski.