Ne, nije život ono što su nam servirali. Ne samo život. Ni uspeh, ni sreća, ni ljubav nije često ono što smo mislili da jeste.Hajde da se ubijemo zbog toga.
Možemo danima da patimo, plačemo, opijamo se i drogiramo. Da nedeljama ležimo u krevetu, da mesecima ne izlazimo i bežimo od svega što može da nas zaboli. Patiti i kukati je strava.
Iskreno, ne znam odakle Vam vremena? Kapiram da je lakše. Sigurni, zašuškani u svom bolu... dok život prolazi, i odnosi možda divne stvari, divne ljude koji nam stoje ispred nosa. Ok, ostavio Vas je dečko/devojka. Ok, otkaz. Ok, poslovni neuspeh. Ok, ništa nije onako kao što ste zamislili. Ok, većina Vas se sada pita šta ova Tamara sere.
Pre nekoliko dana srela sam se sa poznanikom. Dugo se pre toga nismo videli. Žalosno je što se nije pomakao sa tačke na kojoj je stajao mesecima unazad. Ok, loše stanje u firmi, i ok, ostavila te je devojka. Piješ, izlaziš, ne spavaš, posao stagnira, sereš se sam sebi u život.
’’Ali Tamara, ja nju volim’’
Ali moj ti. Ali moji Vi. Znaš li šta sve ljudi dožive u svom životu i nastave dalje? Znaš li ti da se ljudi teško oboleli od neizlačivih bolesti bore za svaku sekundu u svom životu? Znaš li da se oni smeju? Znaš li ti, znate li Vi, koliko je ljudi emotivno povređeno, nezadovoljno poslom? Koliko ljudi mesečno pokušava da preživi sa 5000 dinara i dvoje dece? Da li su ti ljudi očajni kao mi posle raskida, otkaza, propalih snova? Svakako da postoji očaj, ali oni jednostavno nemaju vremena da budu očajni, čupaju se, grabe, bore.
Jadni ste u svom bolu.Isplačite se više! Nije sramota plakati. I krenite. Jebeno krenite. Mnogo volim život, i ne kapiram kako vam nije žao da sekunde i sekunde života koje neprimetno prerastaju u godine posvećujete bolu. Proći će. Stvarno će proći. Ako želite da prođe.
Nikada nisam volela prosjake. Letos, na Trgu, dok sam čekala ne znam ni ja više koga, prišla mi je neka klinka. Očekivala sam standardni repertoar: ’’Jel imaš nešto sitno?’’ Ali ne. Zamolila me je da joj kupim sladoled. Kupila sam joj sladoled koji je želela. Sela je na sred Trga i jela sladoled. Na kiosku dok sam joj kupovala sladoled, startovao me je lik, ofucan, neokupan, prljav sa rečima: ’’Seko imaš li 10 dinara za pivo?’’ Pogledala sam ga, i poželala da ga pljunem. 10 dinara za pivo? Ima obe ruke, obe noge, nema jetru? Pivo? 10 dinara za pivo? U polje i motiku u ruke jebem ti mater. Da radiš. Da zaradiš. Da živiš. Ne da piješ. Ali ajde što me on nervira, nego što tačno znam da će masa vas da kaže, jaoj jadan. Šta bre jadan? Šta jadan pored ni jednog invaliditeta sa 30 godina u guzici? Mrš da radiš magarče!
I tako se neki ljudi obraduju sitnicama i cene život. Možda su bolesni, možda nemaju šta da obuku, možda nemaju gde da spavaju. Svako ko je ikada prošao Makedonskom, primetio je skitnice koje svaku zimu spavaju na jednom dušeku, koje pevaju, koje se smeju. Ne može niko da me ubedi da je skitnica srećnija od osobe koja ima sve a nema ljubav, posao, uspeh, slavu. Ali ta skitica se smeje, iako se mrzne.
Znate dragi moji. Neko će Novu Godinu dočekati u dobrom klubu uz najskuplji šampanjac. Neko u Louboutinovim cipelama. Neko u bolničkoj postelji. Neko na minus deset jer nema gde da živi. Nekome će ovo biti poslednja godina.
A šta mi radimo? I šta smo mi?
Mi smo izdrogirani. Mi smo nesrećni. Mi smo bulumični i anoreksični. Mi smo depresivni. Mi smo u hroničnom PMS-u. Mi smo najtužniji. Mi se opijamo. Nas niko ne razume. Naša bol je najveća. Mi nemamo ništa osim očaja. Mi jebeno patimo i duša nas boli. Mi ne možemo dalje. Ma šta kažete?
Kako Vas nije sramota da budete očajni? Da krnjite život !?
Za sve postoji lek, kad postoji volja. Rekoh, vi koji ćete da mi serete kako vas boli, udavite se više u suzama, udavite se molim vas. Ne, ja ne razumem u neću. Jednostavo neću.
Doviđenja!
